Verovanja..........

Crna mačka donosi nesreću


E. Redford (E. Radford) opisuje u Enciklopediji sujeverja istorijat ovog verovanja, čiji je koren u Engleskoj, kojom je tada vladao kralj Čarls I. Njegov strah da će izgubiti svog ljubimca, jednu crnu mačku, bio je toliki da je naredio da je čuva posebna straža. Onoga dana kad se mačka razbolela i uginula, za vladara je sve pošlo naopako pa je već sledećeg dana izgubio vlast i bio uhapšen.

Verovatno je od tog događaja stvorena legenda u kojoj su crnim mačkama pripisane mistične moći. Ove životinje su na brodovima držane pre svega da bi miševi bili “pod kontrolom”, ali im je uskoro pripisana i moć uticaja na sudbinu broda, analognu onoj koju je imala i na sudbinu kralja Čarlsa I - ako bi neko bacio mačku preko ograde broda ili ako bi ona sama pala u more, to bi značilo da će i brod završiti na dnu mora (što je u skladu sa principima simpatetičke magije). Uskoro su i mornari počeli da tumače svoju sudbinu na osnovu ponašanja mačke. Kad mačka, recimo, priđe nekom od njih, to je značilo da će ga pratiti sreća, a ako mu priđe samo do pola puta pa se onda vrati, bio je to loš znak.

Ova verovanja preuzele su od mornara i njihove porodice, pa je u svakoj kući sa bar jednim mornarem držana crna mačka. Smatralo se da ona “čuva kuću” od nesreće koja bi na moru mogla da zadesi moreplovca. Ovo verovanje do te mere je bilo izraženo, da su crne mačke smatrane za pravu dragocenost, pa se događalo i da budu predmet krađe.

Dalji razvoj verovanja uobličio je ono što je i danas rašireno kod mnogih naroda, pa i našeg. Onoga dana kad se mornar pripremao za put, ukućani su gledali kakvu će mu sreću “proreći” crna mačka jer se verovalo da ona zna šta ga čeka. Ako bi krenula od njega ka vratima, pokazujući mu simbolično put, bio je to dobar znak i on je polazio bezbrižan, ali ako bi mu “presekla” put to je značilo da mu ne savetuje da krene jer ga na putu čeka nesreća.

Takođe je postojalo i verovanje da je crna mačka služila kao pomoćnik ili maskota vešticama, i da se pretvarala u đavola pošto bi im odslužila sedam godina.

Verovanje da mačka ima devet života potiče još od starih Egipćana, koji su obožavali mačke. Oni su se divili njihovoj vitalnosti i sposobnosti da prežive pad sa velike visine, pa je iz toga proisteklo verovanje da mačke imaju devet života.

Zašto baš devet? Mačka je, kao objekat obožavanja, dovedena u vezu sa njihovim tadašnjimm Trojstvom, koje su činili Majka, Otac i Sin. Tri puta tri bio je najviši izraz iskazane časti, pa je tako stvoreno verovanje da mačka ima devet života.

U nekim azijskim zemljama, osuđenike na smrt su vešali tako što su konopac vezivali za sedmu prečagu merdevina prislonjenih o stablo drveta. Pošto se verovalo da je smrt "prelazna", ljudi su se dobro čuvali da ne prolaze ispod tih merdevina jer su verovali da će tako i oni "uhvatiti" smrt.
Merdevine su simbolizovale različite stvari u raznim kulturama. Egipćani su im pripisivali pozitivne mistične osobine, jer su verovali da je njihov bog sunca Oziris spašen merdevinama kad je bio zarobljen od strane Duhova tame. Zbog ovoga su male merdevine stavljane u grobove egipatskih kraljeva, kako bi im pomogle da se popnu na nebo. I dan-danas neki Egipćani nose male modele merdevinama jer veruju da će im one doneti sreću.
U drugim krajevima sveta, ljudi iz različitih razloga izbegavaju da prođu ispod merdevina. Jedan od korena ovog običaja zasniva se na tome da su merdevine, kad se naslone na zid, činile trougao sa podom i zidom, što je simbolizovalo život (ili boga), a taj simbol je smatran za svetinju pa bi prolazak kroz njega bio skrnavljenje svetinje. Zato se verovalo da će svakoga ko prolaskom kroz ovaj trougao pokaže nepoštovanje svetinje, snaći zaslužena kazna.

Ako razbijete ogledalo, nesreća će vas pratiti sledećih sedam godina!
Verovatno je da bi ovo verovanje danas moglo da se koriguje, tako da se "smanji kazna" onome ko razbije ogledalo, jer je sedam godina zaista mnogo vremena. Ipak, ono i dalje postoji u istom obliku u kome je i začeto.
Prva ogledala koja je čovek koristio, istini za volju, nisu ni mogla da se razbiju, jer ih je činila mirna površina vode. Bez naučnog znanja o prirodi, čovek je mislio da je njegov odraz, koji je video na površini jezera ili bare, bio njegovo drugo "ja", ili njegova druga duša. On se plašio da bi, ako bi uznemirio to svoje "drugo ja", na neki način time povredio sam sebe. Kad su kasnije napravljena staklena ogledala, njihovo razbijanje značilo bi i ozbiljnu povredu svoje duše.
Stari Rimljani su verovali da se čovekov život "obnavlja" svakih sedam godina. Pošto je razbijanjem ogledala taj život bio ugrožen, trebalo je čekati celih sedam godina da bi se on obnovio.
I ovo sujeverje, kao i većina drugih, zasnovano je na praktičnim razlozima. Staklena ogledala su nekada bila veoma skupa, pa je njihovim vlasnicima dobro došlo verovanje koje bi pomoglo da ona što duže ostanu čitava.

Postoji nekoliko legendi koje prate ovu biljku. Jedna od njih je da je Eva ponela sa sobom detelinu sa četiri lista kad je napuštala raj. Ipak, mnogo pre nego što se pojavila priča o Adamu i Evi, Druidi (starokeltski sveštenici) u Engleskoj su verovali da detelina sa četiri lista ima magijska svojstva. Jedno od tih verovanja bilo je da svako ko pronađe detelinu sa četiri lista, dobija sposobnost da vidi zla bića kao što su veštice i đavoli, pa da tako može da ih izbegne.
Prema drugom tumačenju, za detelinu sa četiri lista verovalo se da donosi sreću zato što ona predstavlja krst, ali ne kao religijski simbol (jer se on u hrišćanstvu pojavio tek u trećem veku posle Hrista) nego kao Solarni ili Sunčev krst. Naime, ljudi su nekada koristili Sunčev krst za orijentaciju: jedna prava linija krsta pokazivala je na mesto na kome Sunce izlazi ili zalazi (kao istok ili zapad), a druge dve pokazivale su sever i jug. Presek ovih linija činio je Solarni krst.
U stvarnosti, detelina sa četiri lista je zapravo kao i obična detelina, samo sa degenerisanim genom koji određuje broj listova. Potražnja za ovim simbolom sreće danas je tako velika da su neke uzgajivačnice uspele da odgaje sorte deteline u kojima se ovaj degenerisani gen veoma često javlja, pa tako danas možete da kupite seme od njih i da tako imate celu baštu punu "sreće"!
A znate li cemu sluzi svaki listic.....??
jedan je za ljubav
jedan je za nadu
jedan za veru
jedan za srecu

Smatra se da je petak, kad pada trinaestog dana u mesecu, nesrećan dan za sve ljude osim za one koji su rođeni u petak, trinaestog - za njih je to onda srećan dan!
Danas se pominje mnogo korena od kojih potiče verovanje da je petak nesrećan dan. Jedno od njih je da je Eva ponudila jabuku Adamu u petak, drugo da je u petak započeo Veliki potop, zatim da je gradnja Vavilonskog tornja prekinuta u petak, pa da je Isus Hristos razapet u petak (a na tajnoj večeri je bilo 13 ljudi), i tako dalje.
Inače, još pre nego što je Biblija bila napisana, petak je smatran za važan dan. Ljudi su se petkom posvećivali posebnim ritualima, u kojima su pozivali svoja božanstva i molili ih za dobru žetvu, zdravlje i sreću. Oni koji su radili toga dana smatrani su za proklete, i verovalo se da će im se to nepoštovanje božanstava osvetiti.
Petak se nekada ljudi zvali i "Veštičji Sabat", jer se verovalo da su se svakog petka dvanaest veštica sastajale sa djavolom - a to je trinaest zlih duša na jednom mestu, dovoljno da se načini zlo. Zato se spoj petka i trinaestog u mesecu smatra najgorom mogućom kombinacijom.


Triskaidekafobija i paraskevidekatriafobija

Triskaidekatriafobija je iracionalni strah od broja 13, a paraskevidekatriafobija je strah od od petka, trinaestog. Terapeut Donald Dozi (dr. Donald Dossey), čija specijalnost je lečenje iracionalnih strahova kod ljudi, uverava svoje pacijente da će biti izlečeni ako nauče da tečno izgovore ovu reč napamet. Zanimljivo, ali izgleda da kod velikog broja njegovih pacijenata ovo funkcioniše. Tim ljudima je verovatno potrebno samo malo sugestije da bi se oslobodili svojih strahova.

U petak, trinaestog oktobra 2000. godine održana je promocija knjige "Da li postoje stvari koje ne postoje". Da bi simbolika bila potpuna, promocija je započela tačno u 19.06 časova, jer je to vreme u znaku tri šestice - 6 časova i 66 minuta posle podne.
Ako pitate zašto - odgovoriću pitanjem: a zašto da ne?
Da li je trinaesti, kad pada u petak, zaista nesrećan dan? Kao što lepo reče Robert Tod Kerol, mogao bi da bude - ako verujete u to. Neka proročanstva su samoostvariva.

Verovanje da potkovica donosi sreću potiče od verovanja u simbole polukruga i Mesečevog srpa. U ranijim religijama verovalo se da polukružni oblik poseduje magijske moći i da ima sposobnost zaštite. U antičkom Juhatanu i Peruu, hramovi su građeni tako da su imali ulazno stepenište i trem u obliku polukruga, a slična praksa je bila i u Španiji. Ruševine Stounhedža takođe pokazuju da su Druidi (starokeltski sveštenici), koji su obožavali Sunce, gradili objekte polukružnog oblika. Tokom Srednjeg veka, crkve i javne zgrade imale su prozore i mnoge detalje na fasadama u obliku polukrugova, jer je postojalo verovanje da ovaj oblik štiti od zlih sila.
Konje su počeli da potkivaju Grci u 4. veku. U to vreme konji su bili svete životinje, pa su njihove potkovice smatrane za predmete koji donose sreću. Potkovice su pravljene od gvožđa, za koje se, uzgred, verovalo da je čvrstinu dobilo od veštica.
Doskora su potkovice pravljene isključivo sa sedam rupa za eksere, jer se verovalo da taj broj ima magijsku moć. Zato nije nikakvo čudo što su stari Grci i Rimljani držali potkovice zakucane na zidove ili iznad vrata kako bi im donosile sreću i štitile ih od svakog zla.
Postoje dva različita verovanja kako treba okačiti potkovicu. Po jednom, ona treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se neki neoprezni đavo suviše približi, on će biti uvučen njenom magijskom snagom u taj otvor i uništen. Po drugom verovanju, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi se sreća iz nje stalno prosipala (naročito ako je okačena iznad vrata), pa tako neprekidno sprečavala da đavo pređe prag i uđe u kuću.
Jednu potkovicu dobio sam od književnika i glumca Raše Popova. Okačio sam je iznad svog radnog stola, i sada je imam stalno pred očima. Ne, nisam sujeveran, ali mi je ona drag poklon i prijatno mi je da je imam pred očima. Od Raše sam tom prilikom čuo za još jedan koren verovanja u to da potkovica donosi sreću:
Pre mnogo vekova, Arapi su pustinju prelazili na konjima i, kad bi konj izgubio potkovicu ili kad bi ona pukla, to je moglo nesrećnu životinju i njenog vlasnika da košta života, jer konj nije mogao da nastavi put po tlu koje je mestimično bilo kamenito. Ako bi u takvoj situaciji konjanik pronašao svoju (ili tuđu) izgubljenu potkovicu, zaista je imao razloga da se raduje, jer bi mu ona spasila život! Ona bi mu tada zaista donela sreću.

KUCNI U DRVO - DA NE ČUJE ZLO


U našim krajevima ovo je najzastupljeniji vid sujeverja. Svakog puta kad neko prokomentariše nešto dobro, ili se dogodi povoljan preokret, kucne u drvo i obično kaže: 'Da ne čuje zlo.' Ovo se zasniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću. Kada je neko dolazio da moli za nešto, ritual je zahtevao da najpre dodirne koru. Postojalo je i verovanje da oko drveća obleću duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću, a kucanje u stablo imalo je svrhu da zagluši uši duhovima, kako ne bi čuli lepe želje.

Koliko se broj 13 smatra baksuznim govori i čiwenica da mnogi svetski aerodromi nemaju piste, izlaze, niti sedišta u avionu pod tim brojem. U mnogim bolnicama i hotelima često ne postoji soba broj 13, a u Firenci kuće koje se nalaze između brojeva 12 i 14 označene su brojem 12 i po. U holandskom gradu Utrehtu, na železničkoj stanici, ne postoji peron sa brojem 13, kao ni automobil sa tim brojem u Formuli 1.
Uklonjen je pošto su dva vozača bolida broj 13 poginula u udesima. Mnogi trideskafobi upiru prstom i u neuspelu misiju svemirske letilice Apolo 13. Više od 80% svetskih nebodera nema 13. sprat, dok se u nekim zemljama kao što su Amerika i Kanada, sprat označava kao 12a. Procenjuje se da svetska ekonomija svakog petka trinaestog izgubi više od 900 miliona dolara zbog toga što ljudi tog dana izbegavaju svoje uobičajene aktivnosti.

BAKSUZNI BROJ 4


Japanci imaju potpuno drugačije sujeverje od Evropljana. Oni, na primer, veruju da je broj četiri baksuzan, jer se izgovara isto kao i reč smrt - shi. Nikada ne poklanjaju stvari koje se sastoje iz četiri dela, ne žive na četvrtom spratu i ničemu ne dodeljuju taj broj.
Nikada ne spavaju u pravcu severa, jer se tako polažu tela u grob. Sakrivaju palčeve ako vide pogrebna kola i ne seku nokte po zalasku sunca, jer veruju da se tako neće sresti sa dragim ljudima na onom svetu. Japanci nikada neće leći u krevet odmah posle obroka niti će zviždati kada padne mrak, jer veruju da to privlači zmije.

Nismo li svi po malo sujeverni? Bolje reći religiozni. Šta mu dođe sujeverje? Paralelno verovanje ili sujetno verovanje? Ajd ovo prvo.

Većina sveta je religiozna i pravi je apsurd što su isti ti pobožnici takođe sujeverni. Znači, primarna vera im nije dovoljna, pa odgovore traže u nekim drugim. Sujeverja meni liče na ostatke paganskih religija, dok je takođe većina praznika i rituala savremene crkve istog porekla. Ne volim reč sekta, jer su sve te verske organizacije po meni iste, samo što ove najjače imaju moć da ostale nazivaju jeresima, tj. sektama sa negativnom konotacijom. Različita tumačenja jednog istog udžbenika, da uteše nesigurne.

Retki su oni koji ne izvode neki mali ritual ne bi li bili zaštićeni od malera, baksuzluka, loše sreće i kojekakvih drugih mračnih čini. Bilo da ima lanče sa magičnim priveskom, brojanicu, prsten, neki čvor na sebi, uvek nešto u jednoj boji odeveno, bilo da ne prolazi ispod dve bandere u obliku slova A, tj. ispod merdevina, ne voli ništa parno ili neparno, ne kara ribe čija se imena završavaju na „ja“, ne psuje svevišnjeg, izbegava broj 13 u svakoj situaciji, očajava usled razbijenog ogledala, trči da preduhitri crne mačke, karanjem s guza pravi žensku decu, snovima o smrti produžava život i obratno, ne stavlja hleb naopako na sto i ne jede mrvice istog, jer tako priziva siromaštvo, ne čita ovaj blog da mu ne bi otpao đoka...
Ja lupim dva puta reketom o teren kad vraćam servu i pozdravljam se sa prostorijama kada sam poprilično siguran da se tamo neću vraćati.